NASIHA

Nasiha: Okay, and then, when I, when I finished roasting the coffee then I start to sell the coffee.

 

Dženita Lukačević: To sell?

 

Nasiha: To sell the coffee at, oh, two-three o’clock PM and that was that. And the second day was the same job, the same routine, the same everything. It was very…

 

DL: Were you selling it… Were you selling it from the store? 

 

Nasiha: Yes.

 

DL: The factory or…? 

 

Nasiha: No, no, no, no, I was selling there, in the same place, in the same room. Because it was a huge place, and then, that was together. And, uh, that’s it, that’s all. It was very hard, very heavy, and every single day you had to take a shower, wash your hair and everything, it was the smell of coffee. 

 

DL: How come you didn’t end up hating coffee?

 

Nasiha: No. 

 

DL: You continued to drink it?

 

Nasiha: Oh, I never did, I didn’t, I never drank a lot of coffee. I just had a coffee in the morning and that’s it. Okay, that’s all about coffee. 

 

DL: Let’s turn to grandmother, then.

 

Nasiha: Yeah.

 -BREAK- 

Nasiha: Okay, and then, when I, when I finished roasting the coffee then I start to sell the coffee.

 

Dženita Lukačević: To sell?

 

Nasiha: To sell the coffee at, oh, two-three o’clock PM and that was that. And the second day was the same job, the same routine, the same everything. It was very…

 

DL: Were you selling it… Were you selling it from the store? 

 

Nasiha: Yes.

 

DL: The factory or…? 

 

Nasiha: No, no, no, no, I was selling there, in the same place, in the same room. Because it was a huge place, and then, that was together. And, uh, that’s it, that’s all. It was very hard, very heavy, and every single day you had to take a shower, wash your hair and everything, it was the smell of coffee. 

 

DL: Kako Vam se nije zgadila kafa?

 

Nasiha: Ne. 

 

DL: Nastavili ste je piti?

 

Nasiha: Ma nisam ja nikad, nisam, I never drank a lot of coffee. I just had a coffee in the morning and that’s it. Okay, that’s all about coffee. 

 

DL: Okrenućemo se majki onda.

 

Nasiha: Yeah.

 

DL: Majko, mi ćemo Vas intervjuisati malo. Ovo za Anu. Ja ću se prebaciti kod Vas. 

 

Rasima: O čemu ću Vam pričati?

 

DL: Pa, pričajte nam o kafi.

 

Rasima: O kafi? 

 

DL: O kafi. Znate kako mi u Bosni, sve živo što se dešava, dešava se oko kafe. To mi nekako napravimo, evo dođemo na kafu, pa onda odemo kod nekoga na kafu, i sve je na kafi. 

 

Rasima: Da, ali…

DL: I onda je Ana to skontala, i hoće da priča sa što više Bosanaca o kafi. O iskustvima sam kafom. 

 

Rasima: Misli, kako sam ja počela piti kafu?

 

DL: Da, kako ste Vi počli piti kafu?

 

Rasima: Mi nismo pile, djevojke, kafu. Slabo. To… Samo su stari pili kafu. 

 

Nasiha: Stariji ljudi, majko.

 

Rasima: A kad se udaš, nikako sverkva ne sipa mladi kafu da pije. Nikako. I bilo je sramota da ta mlada pije kafu s njima, znaš. I ja sam se udala od 18 godina. Ja nisam znala napraviti ni limunadu ni kafu, je li? Moja mama bila još mlada i zdrava, i ono, šta ćemo mi mladi? Dođu joj gosti, a ona to sve priprema i mi cure izađemo, odemo nekuda, ovaj… A vidiš, ja ne znam, ne sjećam se da sam ikad ja sjela s ocem i materom popiti kafu.

 

DL: Ni kasnije, kad ste se udali?

 

Rasima: Aha. To nije u nas baš toliko bilo to. Ko puši, on voli kafu popiti. Ali nije u nas, šta ja znam… Ja nisam nikad kad sam hranila djecu pila kafu ujutro, na primjer. Šta pravim djeci, to i ja popijem, ili čaj, ili, šta ja znam, bile su onda svakih kafa, od žita, od, šta ja znam… Ali ova, prava kafa naša, to je bilo, uh, prije onoga rata, sve žene brojale one..

 

DL: Zrnca.

 

Rasima: …kol’ko će samljeti, i da samelju na onaj mlin. Ovaj, bila skupa kafa, i nije se pila tol’ko.

 

DL: A koja, kako se od žitarica, to je od ječma bilo?

 

Nasiha: Ima, ja kad sam bila u Sanskom Mostu prošle godine, sestra moja našla dole u trgovini, ili kod njih našla, ne znam, ne mogu se sad sjetit, sad mi je pričala kad je bila da je našla neku kafu od tog žita, to što je nekad bilo, miksano neko žito čini mi se da reče, i ja sad bolujem za tim, da je meni to sad kupiti, da ja pijem je. Kažu da je to tol’ko fino.

 

DL: Ja se sjećam, ja se sjećam da je za vrijeme rata, jer mi smo bili u Sarajevu, da se od ječma…

 

Rasima: Da. 

 

DL: Od ječma se pravila kafa. I znam da su mama i tata, uf, onaj, prevrtali očima. Ali da su pili tu kafu jer nije bilo kafe tada.

 

Rasima: Pa nije se pila.

 

Nasiha: Majko kad si ti prvi put počela piti kafu, kad si počela da piješ kafu, da l’ se sjećaš baš?

 

Rasima: Pa ja se ne sjećam ni sa sam… Sverkvom, možda, nekad onom jetrvom. Ona je bila starija od mene i ona mene zovne, “’Aj’, popij.” Meni ta kafa nije bila... 

 

DL:  Užitak.

 

Rasima:  Nikad nisam, ono, kažu žene ako ne popije ujutru pravu kafu, boli je glava. A meni to nikad nije. Ali, još kad sam dobila pritisak, onda nikako nisam pila. Ni danas je ne pijem.

 

DL: Pa niste Vi ni puno ni pili kafu u suštini? 

 

Rasima: Molim?

 

DL: Niste puno ni pili kafu? Samo ponekad?

 

Rasima: Aha. Jel odma’ mi tlak povisi. 

 

DL: Pa ja. 

 

Rasima: I tako…

 

DL: A kad se Vi sjećate, ovako, onaj, tih okupa, Vaši roditelji, onda ljudi kad dođu u, onaj, kod vas kući, kad, da l’ se tad prinosila kafa, il’ je, ili je bilo nešto drugo? Ono, recimo, kao sada, kad dođemo, evo Ana i ja smo došle pa, ono, kafa je normalno… Je li tada, prije, u Vaše doba, ono, da l’ su roditelji, kod roditelja u kući, da l’ je tako, dođu ljudi, i onda… Ili je samo za muškarce bilo, ili ovako, regularno?

 

Rasima: Bilo je i za žene, i za muškarce. Samo za mlade, mladi nisu pili kafu, ni muški, ni ženski.

 

DL: A znate šta mi je sada na um palo? Znate kad kažu, onaj, ono, kao svadbena kafa. A koja je tu razlika? 

 

Nasiha: Pa ne znamo, mi tu baš, mama, da li ti znaš kakva je to svadbena kafa? Nije bilo običaj, zavisi gdje si bio, gdje si živio, znaš, u kojim područjima. Na primjer, moja mama odakle dolazi, tu si bili ljudi vrlo, kako bih ti rekla, ljudi na… To je jedno malo mjesto koje se zvalo Stari Majdan, ali su sve sami Muslimani bili. Ali to je bilo nekad jedno jako puno bogato mjesto, i naseljeno sa Muslimanima, tako da, ovaj, su većinom ti ljudi koji su imali djecu i familiju, oni su pili kafu. Međutim taj mladi, oni nisu pili kafe. I nema tih, baš tako, tih, nekih svadbenih kafa i nekih drugih posebnih običaja. Kod njih je bio običaj, kad neko dođe u kuću, prvo se pita da li će limunadu i onda iza limunade dođe kafa i nešto slatko uz kafu. To je bilo sve.

 

DL: A znači vi ste, sa limunadom je to bilo? 

 

Rasima: Da, ono, hoćeš sok, ono nije bilo tad sokova, limunadu, pravilo se sa limunom, friškim, tako da je, onaj, ako neko neće, onda je… A djeci se ništa nije davalo. Djeca kad dođu…

 

DL: Ja, pa dobro, ono…

 

Nasiha: I ovako, onda je poslije mama kad je počela piti kafu sa svojim ženama, onda one dođu, i samo one piju, na primjer, ja nisam pila kafu nikad sa mamom svojom. Kad sam bila mlada, onda se ne sjećam uopšte ni kad sam je počela piti, ja to ne… I onda na primjer da je neko od nas sjedio i pio sa mamom i sa ocem, nismo nikad. 

 

DL: A ja nisam znala za taj običaj.

 

Nasiha: Pa ne, nije to bio…

 

DL: Ne, ne za…

 

Nasiha: Pa nismo uopšte, jednostavno, možda smo mi baš tako familija gdje se nije pilo puno kafe.

 

DL: Pa ja, možda.

 

Nasiha: Znaš, a zavisi, sad negdje, ako se i pilo puno kafe, onda su svi zajedno sjedili i pili.

 

Rasima: Kad su mala djeca mi bila, većinom sam im pravila te kafe od žita, i mlijeko, i po šolju, i namažem im po šnitukruha ili, kako ko hoće. A nisu ovako pili sa nama i, nego ja to njima tako, za to s mlijekom i namažem šnitu kruha, i…

 

DL: A sjećate se kako ste naučili praviti kafu? Ono, mislim, niste je pili i, onaj, dugo je niste pili, ali ono, udali ste se…

 

Rasima: Dugo, dugo nisam pila.

 

DL: Udali ste se, i kako ste naučili praviti, ko Vas je naučio da pravite kafu? 

 

Rasima: A, pa gledala sam šta mi mama radi, pa, vidim, gdje god odeš pije se kafa, ali mi ne pijemo. Ali, bilo je mjesta, nikako snaha nije pila kafu kad dođe.

 

DL: Ali je li recimo, ono, ne pijete kafu kao snaha, ali da li Vi morate pripremiti kafu za goste?

 

Rasima: Da.

 

DL: Kao snaha trebate pripremiti?

 

Rasima: Pa da. (chuckles) Odmah svekrva…

 

DL: …Vas pošalje.

 

Rasima: Aha. Ja sam se udala, i drugi dan svadbe došlo je puno naroda. I imali su ovi od muža mog bogate ljude, imali dva brata, tri brata, i dvi sestre. Samo se jedan brat oženio, a ovo su drugo, niko. A bila jedna, lijepa, visoka, Hanumica zvali je. Oni su tako fino živili, ja sam njima pričala, i oni su došli na tu svadbu. I sa mnom se upoznali, i ja… A imala sam jetrvu stariju, tu od… (laughter) A ta ima onaj broš zlatni, ne znam kako se je zvao, tako su bili bogati, ali nisu htjeli… Samo se jedan brat oženio i imao dvoje djece. A ovi ostarili i pomrli, i ništa. 

 

Nasiha: Nisu htjeli zbog imovine, je li tako? Zbog tog bogatstva nisu se htjeli oženiti da se to ne bi raspalo. 

 

Rasima: Da. 

 

Nasiha: Ni udavati.

 

Rasima: I tako oni došli, ja upoznala se s njima i ta moja jetrva, ona to dočekuje više, i znaš. Kad će ta Hanumica, “Ja hoću da mlada napravi nam luminadu.” Haaa, a ja ne znam nikako limunadu napraviti, bogami. Pa ja, moja mama bila mlada, kad joj dođu žene, mi pobjegnemo, šta ćeš među ženama sjediti. Ona to, pravila limunadu, pravila kafu, nije nas… A ja pogleda’ u nju, reko’ kud ćeš mene da pravim limunadu. A ta moja jetrva, ovako bio onaj kredenac, pa ono, stavila ovako nešto, onih limunova i bokal ovoliki… Kako ću? A nije bilo ono da…

 

Nasiha: Iscijediš…

 

Rasima: …Nego kašikom moraš istisniti. Vidi ja… Vidi ona da sam se ja zapalila, znaš, a svi oni… Mislim, bila sam mlada, pa… I ja počela. Kaže Aska, “Eto ti nož, pa prepolovi.” Tako ona mani šapće. Kažem ja, (whispers) “Ne znam ja to.” Kad ona izašla, i uniđe, “Eno, zovu te vani da igraš, hajd, hajde ja ću to.” Bila dobra, bože. I stvarno ona osta praveći limunadu, a ja vani. (Laughter.) Ma to je bilo… Mlada, mlada… A ja uniđe poslije, a ona opet kaže mojoj jetrvi, Aska joj bilo ime, “Aska, mi smo htjeli da nam mlada napravi limunadu, da vidimo kakva je.” Reko’, “Drugi put.” (Laughter.) A ja ne znam, mislim.

 

DL: A je li Vas isto ta jetrva naučila da napravite kafu? Ili ste…

 

Rasima: Pa jesam ja vidjela, ona je pila, i svekrva…

 

Nasiha: Kako je to išlo, majka, je li prokuha voda, onda u drugoj posudi staviš kafu pa zaliješ, pa onda staviš da se…

 

Rasima: Pa da, da malo…

 

Nasiha: Objasni ti njoj mama iz početka, da ona… Voda, prokuha…

 

Rasima: Pa meni došla od mog muža tetka neka sa sela, da je odvedem u, ovaj, banku đe je seka moja radila. Ovaj, za neki kredit, šta li. A ja nemam kafe. Nit’ smo mi pili, ni čovjek ni ja, ni to, nismo nikad uzbijali ima li kafe, nema… Kaže ona meni, “Ja sam,” kaže, “na stanici bogami pojela ćevape, ja bih samo kafu.” 

 

Nasiha: Što nisi na stanici popila kafu? 

 

Laughter

 

Rasima: Kaže, kao, ne trebam ja njoj ručak, nego kafu. A ja zrna nigdje kafe nemam. A imala ja ovako preko ceste jednu Persu. Strašno smo se držale ja i ona. I ona se malo spustila na kauč, a ja trknem. “Perso,” reko’ “daj mi samo fildžan kafe,” rekoh, “došla mi ta stara.” Stara, al’ bila oštra. Kaže, “Što joj nisi rekla, što nije donijela?” 

 

Laughter.

 

Rasima: Ja, reko’…

 

Nasiha: Da, kafa se i nosila, svugdje se tamo nosi na poklon.

 

DL: Pa ja. Pa to.

 

Rasima: I ona meni brže usu, i ja u mlin, sameljem, i kad sam ja njoj džezvu napravila, ja ne pijem, kaže ona meni, uh. A tada sam bila ljuta, jedva sam je tada odvela u banku. Ja sam baš fino napravila, i gore pjena, i sve, i kad je popila prvi ovaj fildžan, kaže, “Fina ti je kafa, ali nije ti dva puta,” kaže, “kinula.”

 

DL: A šta to znači?

 

Rasima: Nisam, kad sam zalila, ovaj, treba da opet malo na vatru, pa, da kine kafa. Kaže, “Nije ti dvaput kinula.” Šta da ja… (laughter)  Nisam je ni imala, jebote. I tako to…

 

DL: A sjećate li se vaše, ono, prve džezve gdje ste pravili kafu? Ono, mislim, Vi se samo sjećate se tog momenta kad ste to prvi put napravili kafu, i ono, to, džezve, i šporeta?

 

Rasima: Pa, ne bi rekla baš da se sjećam. To je bilo davno. 

 

DL: Davno je bilo.

 

Rasima. Da. Možda, možda tek kad sam rodila treće dijete, pa su mi došli moja mama i moja tetka, to su bile malo starije žene. I znam, tada sam ja nastavila kafu, ali ne znam koliko ću usut. I moja mama ustane, i to se sjećam. Ali…

 

DL: A jeste Vi pravili kafu u samo jednoj velikoj džezvi? Recimo, u Podgorici, ja se, ja, pošto smo mi, kako su mama i tata iz Podgorice pa onda su i drugačje tradicije. I onda je, onaj, vazda je, onaj, teško napraviti kafu, jer sa jednom, jedna džezva provrije, ona velika i onda se u malim džezvicama pravi pojedinačna kafa. 

 

Rasima: Aha.

 

DL: I sad ako je puna kuća gostiju, znači, moraš zapamtiti, a kako je ovaj, kako onaj, i svako hoće drugačiju kafu i sad mi k’o djeca kad dođemo, pa kako ćete vi kafe, prvo izbrojimo kol’ko ih ima, i onda kako ko pije kafu, jel’ sa šećerom, bez šećera, s malo šećera, s više šećera, uf… Ali, pojedinačno je kafa bila. I svako, mala ona džezvica, i svako je imao po jedan fildžan kafe.

 

Rasima: Aha. 

 

DL: I je li, kako, jeste Vi isto tako, ili ste samo, ono, u jednoj džezvi pa onda…

 

Rasima: Pa bilo je, kako kod koga. Ja sam imala neku svoju rodicu, njoj kad odeš, ona ima puno manje ove fildžane, kako mi kažemo. Ovako, mali fildžani, i ona još uspe samo pola, a mi vazda vikali… Ovaj, a moja sestra ide sa mnom, kaže, “Jel’, đe nađe ovolike fildžane?” Kaže, “Samo možeš jednom…” A ja, bogami, i ona uspe tako dva, a neko više popio bi. A ona… stalno mi pričali, majke, kako ima male fildžane i malo uspe kafe… I nama to bilo čudo. 

 

DL: A sjećate se kad ste recimo kupovali fildžane, ono kad odete da kupite fildžane, ono, za kuće, kako ste otprilike birali fildžane? Kako ste veličinu birali? Kao sada što kažete da mali… Koliku ste Vi veličinu…

 

Rasima: Pa bilo je i manjih i većih. Ali nije bilo šolji, ovih.

 

DL: Da, ne to… 

 

Rasima: Da. Nije toga bilo.

 

Nasiha: Ti si voljela, kakvu vrstu, kakav oblik? Voljela si malo dublje, onako? I da budu srednje veličine, jel’, ti nisi voljela previše one male niti previše veće, nego…

 

Rasima: Da, tako. 

 

DL: A jeste uzimali ovako fildžane, ove, ili ste ono, sa malom kukicom, kako se zvalo? 

 

Rasima: Pa nis… nije bilo.

 

DL: Tada nije bilo. Samo fildžani. Onda poslije kad je bilo malo… Ali to je bilo poslije rata, onog.

 

Rasima: Drugog, drugog svjetskog.

 

Nasiha: Ali, majka, objasni joj da kod nas nije bilo običaja u male one džezvice stavljat, nego sve bude u jednoj velikoj, ibrik se to zvalo, ibrik, veliki ibrik se skuha i onda se tako sipa.

 

Rasima: Sipa iz toga i mlijeko u drugu…

 

DL: A sjećate li se čitavog tog rituala? Vi ste rekli na početku da onaj, da su uglavnom stariji i muškarci pili kafu. Jel’ ono napravite jednu kafu pa onda oni tako sjede i ispijaju tako, po sat, dva, i pričaju? Sjećate se Vi toga? Jel’ možete mi dočarati to?

 

Rasima: To se kaže “ćejfe”, znaš. Kao, uživaju. Neko pije kafu po sat vremena, dva, sjedi, i pomalo, još ko puši… Ovaj… I tako, ako imaju vremena, sjede, sjede uz kafu, piju pomalo… A poslije, onda su postale one šolje za… To je malo ko imao tada. 

 

DL: Pa onda taj, jedan taj mali fildžančić, onda oni sjede, pa srknu jednu kap, i zapale, i pričaju, o svemu, i na jednom tom malom, na tom fildžančiću, nekoliko tema.

 

Rasima: Pa da. A bio je običaj. Ali mi smo uz rat taj… To mjesto đe sam ja rođena, tud je bio blizu rudnik. A tu se vadila ruda, pa se vadili, ovi… Svi ljudi radili u rudniku, znaš, poslije rata. Ali su nam zapalili sve, ma i ćumeze, vojska neka, šta ja znam. Mi smo ostali, moja mama izbacila dva dušeka ona vunena, na onome se spavalo, ovaj, nije bilo kreveta ovako. I mi na baštu, imamo veliku baštu kraj kuće. Nas su… Nas bilo petoro djece, nije mi bila ova najmlađa sestra rođena. I mi plačemo, vrevimo, to su zapalili sve kuće. A to su bile sve one kuće velike. U nas bilo sedam soba. Ali je to pod onom daskom bilo. Nije bilo pod ovim sad krovovima. I to kad su zapalili, a blizo su kuće jedna do druge, to se nije vidilo, a u sred dana. Onda pustili ko ima živine, pustili vani, pa riču oni, pa djeca plaču, aman bože, ne vidi se sunca nikako od plamena i od dima. Ha! I ostali smo tako siromašni. A moj otac bio trgovac. Imao i dućan i kafanu. A pčelinjak veliki imali, pa on prodavao med u ovom dućanu. I mi smo tako smrklo se, mi smo vani na tim dušecima, i mama među nama, a otac je pobjegao ljudima. I jedan vojnik priđe mojoj mami, kaže, “Đe ti je muž?” Kaže, “Ne znam ja. Otišo ko i svi ljudi, šta ja znam.” “A nije,” kaže, “trebo. Ne bi mu se zapalilo ništa.” Ovo, kao da je on osto. O, kakvi, pa možda bi ga ubili. I onda…

 

Adela Sajdel Cerić: A počela si pričati za rudnik i kafu. Za kafu moraš pričati. 

 

Rasima: Pa pričali smo sad.

 

DL: A recite mi, Vi ste sad rekli da onaj, da je Vaš tata, otac imao kafanu. Sjećate se Vi te kafane? 

 

Rasima: Da!

 

DL: I kako je to bilo kada su dolazili muškarci, ono, kako je to bilo, recimo poslije džume, ili poslije posla pa se skupe u kafani i ispijaju kafe?

 

Rasima: Ma ja. Najviše stariji, jer ovi mlađi su radili u rudniku i dođu umorni. Ali, malo sam ja, ja sam se samo svraćala kad pojdem u mejtef. Nas je otac sviju… I onda u školu i…

 

DL: A kako su ta, te bile stolice i stolovi? Jel’ to bilo ono okruglo? Mislim, ja to tako zamišljam, zato što, iz knjiga, jel’ to bilo ono okruglo da oni sjede na sećijama, na minderima i ispijaju kafu? 

 

Nasiha: Jel’ se ti, mama, sjećaš, kad si ulazila u taj dućan, u tu kafanu, kako je izgledalo unutra? 

 

Rasima: Pa ja mislim da su bile, vidiš, ja se sjećam, k’o klupe ovako. 

 

DL: Aha.

 

Rasima: Da, nije bilo ovako.

 

Nasiha: I ko je pravio kafu, ko je…? 

 

Rasima: Pa jedan je čovjek pravio.

 

Nasiha: A čovjek, znači. I nisu tu žene dolazile na kafu?

 

Rasima: Ma kakvi.

 

Nasiha: Samo muškarci, i to stariji muškarci, jel?

 

Rasima: Stariji, stariji…

 

Nasiha: A kako se sipala ta kafa, u malim džezvama onima…?

 

Rasima: E, jes’. 

 

DL: Znači to je bilo ono tradicionalno?

 

Rasima: U kafani, imaju male tacne, i džezva i fildžan. 

 

Nasiha: Jel’ ti dosadilo, hoćemo završiti?

 

DL: Hoćemo završiti? 

 

Rasima: …Samo smo osiromašili, da nismo imali šta ni obući ni obuti, nego…

 

ASC: She’s off he subject completely.  

 

Rasima: Sve izgorilo, samo osto onaj dole…